…

I Prohora i Pehara sam smatrala prijateljima, i to bliskim. I bilo mi je zabavno što sam ih obojicu nervirala istm stvarima. Prvo, i jedan i drugi su smatrali da ne treba da pijem antidepresive. Prohor je zastupao mišljenje da su oni posledica slabljenja moje vere, a Pehar da postoje bolji, alternativni načini lečenja („bebo, dam ti samo četvrtinu i sve će ti se razbistriti u momentu“). A drugo, iritirala ih je moja pobožnost. Prohoru je bila prelabava, a Peharu prestegnuta. Ni jedan ni drugi nisu znali da nervira i mene. Sama ta identifikacija sa „pobožnom ženom“ i onim što takva etiketa povlači za sobom me je užasavalo. Ja uopšte nisam “pobožna žena”. Verovala sam u boga jer mi je trebao. Bog prihvata sve, a ja sam samo to želela.
Mom mužu koji je od boga digao ruke i zamenio ga fudbalom, Novakom Đokovićem, i ostalim nacionalnim reprezentacijama u kojima je nalazio prostor za pripadnost, čega sam se istovremeno i zgražavala i ostajala ravnodušna sve dok ne traži u meni sagovornika, moji odlasci u manastir su bili stvar u kojoj više ne vidi smisao ili prosto ne uživa.
On je umorni činovnik sa stomakom i to je dovoljan podvig po sebi.
Sa ženom prosvetnom radnicom, bez dece.
I volimo se iako mi je ljubav odvratna tema.
Dok sam gedala Prohora kako služi liturgiju, razmišljala sam kako on i Pehar zapravo imaju sličnosti. Obojica intenzivno robuju prirodi. Pehar zdušno svim svojim bićem, a Prohor da to ni ne zna i nikada ne bi prihvatio.
„Pomoliću se za porod“, znao je svojevremeno da mi govori, a ja sam samo klimala glavom. Nisam dugo mogla da mu kažem da ne želim da se moli da imam decu jer ni ja to ne želim. Da je trebalo da ih imam, imala bi ih. Godine su prošle dok to nisam konačno izustila i ostavila ga potpuno zblanutog da pilji u mene. Rekla sam mu da sam potpuno pomirena sa svojim „hendikepom“, koji i ne smatram hendikepom i da sam žena u punom smislu i sa svim atributima iako nemam decu. Da su priče o padu nataliteta koje se nadovezuju a nacionalistički narativ i navaljuju ponovo na ženska pleća podmećući ih kao sebična, sranje. Da deca u Africi umiru na ulici i da svaki mesec preko gofound aplikacije doniram siću nekom tipu u Ugandi koji vadi bačenu decu iz smeća i pokušava da ih spase od govana polepljenih po oguljenoj koži, iskorenjenih bolesti i roditelja koji hoće da ih ubiju. I da me boli dupe da li je u pitanju prevara. I da bih verovatno odavno rado usvojila dete da naše institucije to nisu učinile gotovo nemogućom misijom.
„Ali“, promucao je „za ženu je prirodno da želi da bude majka.”
“A biti kaluđer je prirodno?“
„To je druga stvar i vi to znate“, ljutnuo se
Da, znala sam, ali nisam bila sigurna da on zna.